Odnos dete i odrasli je u centru vaspitanja dece ranog uzrasta. Odnos poverenja između deteta i odraslog kome većina roditelja teži, ne podrazumeva se, već se stiče, gradi, razvija vremenom. Bez obzira o kom uzrastu je reč, odrasli treba prema detetu da se odnose kao prema biću koje oseća, opaža, stiče iskustva, razume stvari ili će ih razumeti pod uslovom da mu se to omogući. Sa druge strane, dete mora naučiti da signalizira svoje potrebe i da sarađuje sa okolinom.
Dete kao aktivan subjekt u tom odnosu
Razvojne mogućnosti dece ranog uzrasta omogućavaju da dete bude aktivan subjekt u vaspitanju. Dete u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima, otkriva sebe i svoju okolinu, upija njene uticaje koji, sa druge strane izazivaju kvalitativnu promenu u njemu samom. Takođe, ono, kao subjekt akcije, menja sredinu koju otkriva i u kojoj živi svojim postupcima. Dete vrlo selektivno prima uticaje iz sredine i zato se odrasli moraju potruditi da ti uticaju koje primaju budu kvalitetni.
Kvalitet odnosa iz perspektive deteta
Sigurnost.
Da bi deca mogla da istražuju moraju se osećati sigurno. Tek kada se osećaju sigurno, mogu tragati za izazovima.
Osnov detetove sigurnosti je uspostavljena čvrsta veza sa odraslim koja se bazira na ljubavi i staranju. Sigurnost proističe iz odnosa poverenja i predvidljivosti i blisko je povezana sa
načinom nege i zadovoljavanja potreba deteta.
Predvidljivost može biti:
- socijalna (,,ljudi koje znam biće ovde za mene”) i
- fizička (,,znam gde mogu naći moju lutku”).
Predvidljivost je važna jer ona razvija kod dece osećaj da imaju kontrolu nad situacijama i događajima, uklanja haotičnost i rigidnost u odnosima. Za malu bebu, poverenje je osećanje da će njena potreba biti zadovoljena čim je iskaže, a predvidljivost je ustaljenost ritmova, dnevne procedure i rituala (na primer, prepoznavanje da će dobiti hranu po načinu kako je majka uzima). Starije dete osećaće se sigurno u sredini i odnosima u kojima su pravila poznata i dosledna i gde zna šta se od njega očekuje, gde je zaštićeno od fizičkih napada i psihološkog povređivanja (poniženja, etiketiranja, potcenjivanja) i gde se oseća uklopljeno.
Kontinuitet
Deci je pre svega potreban kontinuitet u odnosu sa značajnim bliskim odraslima.
Za sasvim malu bebu, samo prisustvo bliskog odraslog obezbeđuje kontinuitet i čulno zadovoljstvo koje joj je potrebno da bi proširivala iskustvo. Ustaljeni obrasci i predvidljivost daju starijoj bebi osećaj vlastitog identiteta. Kontinuitet pažnje ključnih osoba koje dobro poznaju dete, tumače i reaguju na njegove poruke, omogućavaju detetu da iskaže svoje namere i slobodno se igra i istražuje i istovremeno detetu daje sigurnost za upuštanje u širi spektar odnosa i aktivnosti sa novim osobama i u novim situacijama.
Tokom samo jednog dana, mnoga deca doživljavaju više prelazaka u različita socijalna okruženja, odlaskom u park, vrtić, posete. Odrastajući i šireći svoje iskustvo, deca počinju da bivaju svesna da su, kao što pripadaju porodici, deo i određene zajednice i kulture. Pitanje kontinuiteta nije, prema tome, pitanje identičnosti već usklađenosti odnosa u različitim okruženjima. To znači da kontinuitet ne podrazumeva jednake vrste iskustava u različitim okruženjima i sa različitim osobama, već neprotivrečnost i povezivanje različitih vrsta iskustava.
Prelasci u nova okruženja, kao što je polazak u jasle ili vrtić, osetljivi su periodi tranzicije u kojima kontinuitet dobija na značaju. Bebama i deci je potrebno da prelazak u novu sredinu ima oslonac u onome što im je blisko i poznato, odnosno da:
- novu sredinu upoznaju sa osobom za koju su vezane i u koju imaju poverenje,
- se susreću sa iskustvima koja su bliska njihovom porodičnom životu i kulturi,
- su okružena poznatim predmetima i novim odraslima koji im posvećuju individualizovanu i personalizovanu pažnju, i gde će imati priliku da izraze svoja osećanja i strahove i dele sa drugima svoje iskustvo porodičnog života u novoj sredini.
Participacija, odnosno učestvovanje
Participacija je proces zajedničkog odlučivanja o stvarima koje nas se tiču i koje utiču na naš život i na zajednicu u kojoj živimo.
Participirati znači učestvovati u procesu razmene kroz koji se izgrađuje zajedničko značenje u odnosima uzajamnog uvažavanja i podsticanja autonomije. Participirati, znači biti aktivno uključen, biti aktivni agens, onaj koji utiče na svet oko sebe, a ne pasivni učesnik aktivnosti i zbivanja koje su za dete drugi organizovali.
Deci je potrebno da ih drugi vide kao osobe čiji se interesi, potrebe i želje uzimaju u obzir. Deca uče kroz učešće u zajedničkim aktivnostima sa odraslima i drugom decom. Svojim učešćem, ona otkrivaju svet kroz neposredno iskustvo sa ljudima, drugom decom, stvarima, događajima i idejama i pravo na izbor.
Ne postoji donja granica za pravo na participaciju. Deca mogu da participiraju na svakom uzrastu, a način njihove participacije treba da je određen njihovim razvojnim kapacitetima, iskustvom i interesovanjima. I bebe i mala deca imaju svoje mišljenje i sposobna su da ga izraze, a ono što se menja sa uzrastom su forme izražavanja. Od rođenja, deca počinju da razvijaju veštine participacije, a responsivnost i uvažavanje na koje nailaze kod bliskih odraslih i u okruženju povećavaju i podržavaju taj razvoj. Dečji kapaciteti su
često potcenjeni jer ih odrasli sagledavaju iz vlastite perspektive i jer odrasli ne uspevaju da kreiraju okruženje u kome će dete moći da artikuliše svoja očekivanja, poglede i sposobnosti. Kada se deci daju mogućnosti za participacijom, ona razvijaju viši nivo kompetencija, što za uzvrat povećava kvalitet participacije.
Zadatak
Posmatrajte odrasle i malu decu dok šetaju.
Neki odrasli prilagođavaju svoje kretanje dečjem i pri tome međusobno razgovaraju; u nekim drugim slučajevima dete trči da bi uhvatilo korak sa odraslim koji žuri, ne stižući da pogleda okolo, da pita, sazna. Ili, zamislite situaciju u kojoj odrasli pokazuje detetu semafor i objašnjava mu pravila ponašanja u saobraćaju; kao i situaciju gde dete beži, a odrasli pokušava da ga stigne; ili u kojoj roditelj ima slušalice u ušima i koncentrisan je na muziku, a ne na dete sa kojim šeta;…
Ove situacije mogu da se dogode u različito vreme, čak i istom odraslom i detetu.
Razmislite šta dobijaju, a šta gube deca, ali i odrasli, u svakoj od ovih situacija.
Kvalitet odnosa iz perspektive odraslog
Uključenost
Uključenost podrazumeva istinsko bavljenje detetom i ona se manifestuje kroz osetljivost i individualizovanu negu i podešenost, tj. usklađenost.
Osetljivost i individualizovana nega
Forma nege se menja kako dete odrasta. Za bebe je važno zadovoljavanje njihovih potreba bez odlaganja, čime se razvija osećaj sigurnosti i poverenja. Ne može se „pokvariti” beba time što joj se zadovoljavaju potrebe, ona se „kvari” ako je to zadovoljavanje nekonzistentno, haotično, neustaljeno. Za stariju decu, to će biti poruka protkana kroz odnos „tu sam ako ti zatrebam”.
Važno je da nega mora biti individualizovana. Na primer, svakom detetu je potrebna hrana, fizički kontakt, održavanje higijene, ali će bebe od rođenja ispoljiti različite preferencije u pogledu količine hrane, načina na koji vole da se drže, pokreta i zvukova koji ih smiruju. Fizička nega je osnov za uspostavljanje odnosa kada je personalizovana i usmerena na individualne potrebe i preferencije i kada odrasli razume da svako dete ima individualni tempo koji fluktuira i menja se čak i tokom jednog dana.
Takođe, kvalitetna nega ne podrazumeva samo zadovoljavanje detetovih potreba već proces kroz koji se odnosimo prema detetu kao vrednom i jedinstvenom ljudskom biću. Na primer, hranjenje ili prepovijanje deteta koje odrasli obavlja mehanički, bez komunikacije sa detetom, baveći se paralelno nečim drugim, iako zadovoljava konkretnu fizičku potrebu deteta, ne pruža osnov za razvoj poverenja i sigurnosti. Detetu je potrebno da se oseća kao jedinstveno ljudsko biće, čijeg smo prisustva i osobenosti stalno svesni. Na primer, odrasli i u situaciji zauzetosti, svojim obraćanjem, osmehom, pogledom, dodirom, emituje tu poruku sasvim malom detetu, a starijem je emituje davanjem objašnjenja za svoje aktivnosti ili uključivanjem deteta u aktivnosti kojima se bavi.
Odgovornost svih odraslih je da štite prava deteta i obezbeđuju da se dečji interesi, potrebe i želje uzimaju u obzir. Kada su deca suviše mala ili ne mogu da izraze svoje potrebe i želje govorom, uloga odraslog postaje još važnija kroz osetljivost u razumevanju detetovih potreba i želja i prepoznavanje njegovih kapaciteta.
Podešenost (usklađenost)
Podešenost, odnosno usklađenost podrazumeva razumevanje dečje perspektive. Podešavati se detetu znači, pre svega, posmatrati i slušati dete: pratiti govor tela, ponašanje i ono što dete govori i radi i nastojati da razumemo šta to o detetu govori. Slušanje deteta ne znači samo čuti ono što dete kaže, već posmatrati i razumeti neverbalno ponašanje deteta (gestove, izraz lica, pokrete, mimiku, ton); slušati i razumeti verbalnu poruku; sagledati i razumeti kontekst.
Biti podešen detetu znači biti pažljivi posmatrač, reagovati na dete, razumeti na šta ukazuje detetovo ponašanje, adekvatno tumačiti detetova interesovanja, osećanja, mišljenje i namere.
Da bismo bili usklađeni sa detetom, potrebno je da razmišljamo pre, tokom i nakon akcija koje preduzimamo sa detetom. Potrebno je da budemo svesni da naše lične karakteristike utiču na
način kako će se drugi odnositi prema nama; da naša vlastita verovanja, iskustva i očekivanja oblikuju i utiču na našu percepciju detetovog ponašanja i utiču na naše vlastito ponašanje i reagovanje. To znači da treba da procenjujemo svoje akcije, da pratimo kako se one tumače, šta izazivaju i shodno tome da ih menjamo. Na primer, refleksivnost uključuje postavljanje pitanja sebi:
- Zašto se to desilo?
- Kako sam ja tome doprineo?
- Kako ja to razumem, a kako to razume dete?
- Šta bi bilo bolje da uradim?
Podrška kao ojačavanje.
Za podršku dečjem razvoju i učenju važno je da dete ima bliske i stalne odnose sa roditeljima ili drugom osobom koja se stara o njemu i da taj odrasli:
- pomaže detetu da ono razume i kontroliše svoje želje, potrebe, namere, kao i vlastito psihičko stanje i stanje drugih
- pomaže detetu u ponovnom uspostavljaju narušenih i trenutno prekinutih odnosa
- štiti dete od onoga čega se ono plaši i opasnosti kojih i ne mora biti svesno
- postavlja jasne granice u ponašanju i očekivanjima na način koji je dosledan i sa uvažavanjem
- pruža mogućnosti i podršku detetu za učenje novih veština i kompetencija
- pruža mogućnosti detetu da razvija socijalne veštine kroz stalne odnose sa različitim osobama i drugom decom
- pruža mogućnosti i podržava dete u učenju kooperativnih odnosa sa drugima i veština razrešavanja konflikata
Između odraslog i deteta postoji asimetričnost, ne samo u znanju, kompetencijama, iskustvu, već i, pre svega, u moći. Iz asimetričnosti u moći odraslog ne treba da proističe vladanje i upravljanje detetom, kao ni pokroviteljstvo i preterana zaštita deteta, nego odgovornost za stavljanje svoje moći u funkciju ojačavanja deteta i njegovih kapaciteta. To znači promenu u određenju značenja moći sa „moći nad” u „moć za”, „moć sa” i „unutrašnju moć“. Na primer, odrasli ne donosi odluku u ime deteta („moć nad”) nego daje mogućnost detetu da pravi vlastiti izbor („moć za”) i/ili donosi odluku u dogovoru sa detetom („moć sa”).
Uvažavanje
Uvažavanje je proces izgradnje uzajamnog odnosa poštovanja i razumevanja. Odrasli koji razume potrebe i težnje deteta izgrađuje to razumevanje kroz posmatranje deteta, spremnosti da uči od deteta i onih koji su detetu bliski, fleksibilan, individualizovani odnos i aktivno uključivanje deteta.
Pokrenuti drugačiji odnos sa detetom tj. „posmatrati dete u poziciji aktivnog subjekta“ znači, pre svega, spremnost vaspitača da prihvati dete onakvo kakvo jeste i odrekne se pozicije apsolutnog poznavaoca onoga što je najbolje za dete.
Zašto je važno da detetu zadovoljimo potrebu za sigurnošću, ljubavlju, pripadanjem?
Vi pokazujete ljubav = dete se oseća sigurno.
Vi pokazujete poštovanje = dete razvija samopoštovanje.
Vi prihvatate, odobravate = dete razvija svest o sebi.
Pozitivan odnos dete – odrasli svoju osnovu mora imati u bogato razvijenom emocionalnom odnosu u porodici, prožetu roditeljskom ljubavlju. U stabilnoj porodici dete «pušta koren», nalazi duboku emocionalnu vezanost, stalnu brigu i uticaje koji će biti značajna osnova za interakciju sa svetom koji ga okružuje. Istraživanja pokazuju da osobe koje su dobijale u ranom detinjstvu dovoljno ljubavi, podrške, razumevanja, mogu u kasnijem životu lakše da prebrode stresne i teške situacije, jer su razvile osećaj sigurnosti i podrške.
