Oblici vaspitnog rada

Osim odabranim načinima ili metodama rada, vaspitač deluje na organizaciju tok, sadržaj, smer i intenzitet aktivnosti dece i različitim oblicima vaspitno–obrazovnog rada.

Oblici vaspitnog rada se, prema socijalnom obuhvatu, dele na:

frontalni ili kolektivni oblik rada,
grupni ili timski oblik rada,
individualni ili pojedinačni oblik rada.

Frontalni oblik rada

U frontalnom ili kolektivnom obliku rada, sva deca iz vaspitne grupe se simultano bave određenom aktivnošću:

samostalno (u aktivnostima po dečjem izboru, naročito prilikom otkrivanja),
uz neposredno usmeravanje vaspitača (u usmerenim aktivnostima,
posebno prilikom pričanja, pokazivanja, prikazivanja neke aktivnosti
ili igre koje vrši vaspitač) ili kombinovano (npr. prilikom razgovora, raznih praktičnih
životnih i radnih aktivnosti i sl.).

Prednost frontalnog oblika rada je njegova racionalnost i ekonomičnost. On obuhvata odjednom svu decu i zahteva manje sredstava i materijala nego ostali oblici, dok mu je nedostatak – površna komunikacija između vaspitača i dece, nedovoljno podsticanje dece na samostalnost i inicijativu i opasnost njihovog utapanja u prosek.

Kada ima dovoljno prostora i opreme u vrtiću, moguće je prepustiti više aktivnosti dečijoj samoorganizaciji, dok je u skučenim uslovima vaspitač primoran da prednost da frontalnom načinu rada i deluje ograničavajuće na decu više nego u drugim situacijama.

Frontalni oblik rada nije naročito primeren mlađoj deci, zbog čega ih treba postepeno uvoditi u njega i koristiti ga samo u onim slučajevima kada za to ima najviše opravdanja: npr. za zajedničko slušanje priča, muzike, gledanje crtanog filma, lutkarske predstave, učestvovanje u nekoj radnoj aktivnosti (spremanje sobe) ili u grupnoj igri.

Grupni oblik rada

U grupnom ili timskom obliku, deca iz vaspitne grupe se dele na više manjih grupa, koje se bave relativno samostalno određenim aktivnostima dok se vaspitač uključuje i interveniše samo po potrebi. Dele se i poslovi u kojima svaki član unutar grupe ima poseban zadatak kojim doprinosi zajedničkom cilju, za koji je
odgovoran pred grupom. Grupe mogu imati istovrsne ili različite ciljeve, koji se na
kraju mogu integrisati u jedan opštiji, zajednički cilj.

Dobar primer grupnog oblika rada su grupni likovni radovi u kojima se pripadnici svake grupe dece dogovaraju o podeli poslova – ko će šta crtati, i međusobno se kontrolišu u radu. Na kraju se pravi zajednička izložba likovnih radova i razgovara o procesu njihove izrade i rezultatima. Na sličan način se
organizuju grupne igre mašte ili igre uloga, timske pokretne igre, razne praktične životne i radne aktivnosti itd.

Ukoliko su deca mlađa, njihova sposobnost da učestvuju u grupnom radu je skromnija, što se nadoknađuje pomaganjem vaspitača i manjom brojnošću članova grupe (u početku 2-3 člana). Prednost ovog postupka je mogućnost individualizacije vaspitno–obrazovnog postupka, odnosno, uzimanja u
obzir posebnih sklonosti i sposobnosti, interesovanja i tempa rada svakog deteta u grupi.

U odnosu na frontalni oblik rada, grupni omogućava znatno veću samostalnost dece u odlučivanju o tome kojom će se aktivnošću baviti, planiranju, izboru sredstava i materijala, kao i rukovanju njima. Isto tako, mnogo je veći uticaj ovog oblika rada na proces socijalizacije kod dece, razvoj saradničkih odnosa i formiranje osećanja odgovornosti pred grupom.

Izvesnu prepreku za korišćenje grupnog oblika predstavlja činjenica da je za njega potrebno znatno više prostora i odgovarajućih sredstava i materijala, što sve nije uvek moguće obezbediti u postojećim uslovima.

Individualni oblik rada

U individualnom ili pojedinačnom obliku rada, svako dete se posebno bavi određenom aktivnošću, koja može biti ista ili različita za svu decu u grupi. Ovom prilikom, naročito dolazi do izražaja dečija samostalnost, jer se planiranje i izvođenje aktivnosti obavlja bez neposrednog usmeravanja vaspitača ili pomoći i saradnje grupe.

Individualni rad može se izvoditi:

sasvim odvojeno od grupe (npr. samostalno ispitivanje neke pojave u dvorištu ili nekom drugom mestu),
u grupi ali bez ikakve povezanosti sa njenim članovima i njihovim aktivnostima,
paralelno sa grupama uz bavljenje istom ili sličnom aktivnošću (svako dete slika, pojedinačno se igra u pesku i sl.).

Individualni rad može se kombinovati sa grupnim radom kada, na primer, svako dete ima pojedinačni zadatak u okviru zajedničkog cilja.

Individualni oblik rada je primenljiv u onoj meri u kojoj se deca u vrtiću osamostaljuju i osposobljavaju da deluju prema sopstvenoj odluci i inicijativi, usklađujući pri tome svoje postupke sa opštim pravilima života i rada u grupi. Već sasvim mala deca sposobna su za kratkotrajne i jednostavne varijante individualnog oblika rada, naročito u telesnim i otkrivačkim aktivnostima, što se, usklađeno sa njihovim socijalnim i kognitivnim razvojem, proširuje na složenije poslove, obavljane u dužim vremenskim periodima i na ostale aktivnosti. Dobra snabdevenost raznovrsnim materijalima je jedan od preduslova za njegovu uspešnu primenu, a povezivanje i upotpunjavanje sa frontalnim i grupnim oblikom rada, omogućava da se
nedostaci svakog od njih svedu na najmanju meru i neguju individualni kvaliteti svakog deteta, paralelno i zahvaljujući njegovim socijalnim svojstvima.