Sigurni smo da ste upoznati sa efektima kažnjavanja za loše ponašanje i nagrađivanja za dobro ponašanje. No, verujem da mnogi od vas ne znaju da se ovaj metod učenja zove instrumentalno uslovljavanje, o čemu takođe možete čitati na ovom sajtu. Kako god, kažnjavanje, odnosno uslovljavanje dece nije uvek dobro za njih. Iz tog razloga, mnogi stručnjaci ističu da odrasli ne treba da koriste ovu metodu u vaspitanju dece. Štaviše, termin “kažnjavanje dece” je poprimilo potpuno negativnu konotaciju i u stručnoj pedagoškoj literaturi sve više ga zamenjuje termin “pravljenje posledica”, koji zapravo predstavlja neko smisaono, pozitivno kažnjavanje. S obzirom da tekst koji sledi sadrži savete za efikasno ali pravedno i smisleno kažnjavanje dece, u njemu su termini “kažnjavanje” i “pravljenje posledica” upotrebljeni kao sinonimi. To poistovećivanje termina proizilazi i iz naše svesti da mnogi roditelji nisu upoznati sa drugim terminom, dok je prvi poznat svima.
Svakako, bilo da govorimo o uslovljavanju, pravljenju posledica ili kažnjavanju, sve ove metode mogu biti pogubne za dečji socio-emotivni razvoj ukoliko ih odrasli ne sprovode u skladu sa dečjim karakteristikama i situacijom. Zato je važno da ih roditelji koriste oprezno, sa razumevanjem deteta i situacije, uz poštovanje dečje ličnosti i dečjih prava.
1. Pre kažnjavanja, roditelji moraju uzeti u obzir ponašanje deteta i sopstvenu reakciju na njega!
Roditelji treba da razmisle šta nije u redu sa ponašanjem deteta, zašto se dete tako ponaša, pre nego što nagrade ili kazne dete.
Mnoga deca se loše ponašaju samo zato što znaju da će tako privući pažnju. Ako se detetu posvećuje pažnja svaki put kada se loše ponaša, ono će naučiti da svojim lošim ponašanjem može dobiti pažnju kada mu je potrebna. U tom slučaju, za dete treba osmiswliti drugačije posledice u odnosu na dete koje, na primer, laže da bi zaštitilo mlađu sestru. U stvari, važno je razmotriti sve načine našeg delovanja i njihove posledice. Na primer, ako vaše dete provodi previše vremena igrajući igrice, onda mu zabrana odlaska na piknik sa prijateljima neće biti efikasna kao zabrana igranja igrica.
2. Deca treba da razumeju kaznu kao brigu o njima!
Deca treba da shvate da ih roditelji kažnjavaju samo iz dobre namere. Obraćajući pažnju na osećanja dece, roditelji pokazuju da im je zaista stalo do njih. Time se uspostavlja kvalitetan odnos između roditelja i dece koji je neophodan za efikasno korišćenje kazni, ali i nagrada. Prihvatajući zahteve, deca će biti veoma ponosna i srećna kada ih roditelji pohvale za neku dobru akciju. U isto vreme, to će ih podstaći da se i dalje dobro ponašaju. Vremenom će se spoljašnja kontrola internalizovati, odnosno usvojiti iznutra, tako da će deca osećati zadovoljstvo svojim postupcima i bez ikakvih komplimenata.
3. Izbegavajte fizičko kažnjavanje dece!
Kažnjavanje dece vikom i udaranjem nije neophodno da bi im se dalo do znanja da nešto nisu uradila kako treba. Zapravo, fizičko kažnjavanje dece može biti efikasno na početku, pod uslovom da je dosledno, ali ono će kasnije doneti loše posledice. Takođe, čak i ako postoji mogućnost da dete popravi ponašanje kako ne bi dobilo batine, ono će tako početi da doživljava nasilje kao sasvim ispravno rešenje problema. Zato je važno da odrasli izbegavaju ovaj vid kažnjavanja jer on svakako nije jedini način da se kod deteta suzbije loše ponašanje. Umesto fizičkog kažnjavanja, ponekada je dovoljno ne obraćati preveliku pažnju na dete kada se ponaša loše, već samo kada je dobro. Takav način postupanja je posebno prikladan za mlađu decu koja često pokušavaju da privuku pažnju roditelja lošim ponašanjem.
4. Kažnjavanje dece treba biti u skladu sa dečjim uzrastom, sposobnostima i osobinama!
Pustite decu da izraze osećanja i potrebe. Nepovoljno je ako se deci brani da izraze sopstveno mišljenje i ako roditelji ne pokazuju saosećanje i razumevanje prema njima. Roditelji ne mogu sprečiti da deca ponekada budu ljuta, razočarana, osvetoljubiva ili besna. Čak i ako roditelji kazne dete za neko ponašanje, ne uzimajući u obzir njegovu emociju, dete će tu emociju doživeti kao zabranjenu. Zbog dečjeg teškog kontrolisanja emocija, strah i konfuzija se kod deteta mogu javiti sledeći put kada se ponovi isto osećanje.
5. Posledice treba da budu pravedne!
Čak i vrlo mala deca imaju osećaj za pravdu, pa prestrogu kaznu doživljavaju kao nepravdu. Takva kazna ih zbunjuje i čini ogorčenima, pa im neće pomoći da razumeju svoje greške, već će takvu kaznu shvatiti kao grešku roditelja. Obično, zbog prestrogih kazni, deca postanu prkosna. Kao rezultat toga, kad god ih roditelji ne vide, ponašaće se loše. Uz preveliku kaznu, roditelji ne uče decu ničemu.
6. Kažnjavanje dece zbog ljutnje, lošeg raspoloženja ili stresa je pogrešno!
Takođe, pogrešno je kažnjavati dete ako je uradilo nešto nenamerno, na primer, ako je razbilo činiju od stola dok je trčalo. Roditelji se obično pravdaju činjenicom da je kažnjavanje dece u tim slučajevima preventivna mera, da samo žele da nauče svoju decu da ne ponavljaju iste greške. Ali, upravo to je problem. Dete, ako slučajno nešto razbije, neće dobiti samo prekor, već će se i uplašiti pre nego što roditelji vide razbijeni predmet. Osim toga, ako bi roditelj prekršio istu stvar, niko ga ne bi kaznio. Dakle, u takvim slučajevima, klinac opravdano smatra kaznu nepravdom, a nepravda prema detetu od strane roditelja svakako nije poželjna za sveukupni dečji razvoj.
7. Ako deca zaslužuju da osete posledice svog ponašanja, onda treba da ih osete odmah!
Ako se kazne odlažu, dete će zaboraviti da je pogrešilo. Tada odložene kazne postaju preterane i nepravedne za dete i gube efekat. Ovo posebno važi za decu mlađeg uzrasta koja brzo zaborave da su pogrešila. Zato vam savetujemo, ako vaše dete ispolji nedolično ponašanje uveče, zabranite mu da gleda televiziju odmah, a ne sutra.
8. Važna je doslednost!
Ako jednom detetu nešto zabranite, a sutra mu to dozvolite, dete će se zbuniti. Takođe, dete će biti zbunjeno ako mama kaže ne, a tata da. Važno je i da pravilo čije se poštovanje zahteva od deteta odnosi i na odrasle i ostalu decu. Zato, ako dete slučajno razbije šolju, nemojte ga kažnjavati ako ni vi ne biste bili kažnjeni u istoj situaciji.
Zašto je doslednost važna? Na taj način jasno pokazujemo detetu šta mora, a šta ne. Kreiramo jasna pravila i postavljamo ograničenja za oboje, za dete i za nas.
9. Ne preterujte sa kažnjavanjem!
Neprekidno nagrađivanje nekoga manje je efikasno od samo povremenih nagrada. Ovo se odnosi i na kažnjavanje lošeg ponašanja. Stalna indikacija lošeg ponašanja neće ga zaustaviti. Naprotiv, to kod dece izaziva tvrdoglavost i narušava samopouzdanje.
10. Budite strpljivi!
Da biste ispravili ponašanje deteta, potrebno vam je vreme. Pozitivno ćemo uticati na ponašanje deteta samo direktnom i trenutnom podrškom, ali ne treba da očajavamo ako dete ponovi isto ponašanje. Ponekad je potrebno detetu iznova pokazati da njegovo ponašanje nije adekvatno. Koliko vremena je potrebno zavisi od dečjih osobina, zrelosti i stila afektivne vezanosti. Dakle, budite strpljivi! Rešite problem po problem, i sigurno ćete dobiti željene rezultate.
11. Deca treba da razumeju posledice svog ponašanja!
Uvek objasnite svom detetu posledice dobrog i lošeg ponašanja, odnosno zašto ih nagrađujete ili kažnjavate. Mi ne menjamo ponašanje deteta, dete ga menja! Zato deca moraju da znaju svoje prednosti i greške ako želimo da ih isprave. Svrha toga je da naučite dete da donosi ispravne odluke bez prinude da vas sasluša.
P.S.
Koristite li metodu kažnjavanja u vaspitanju dece?
Da li smatrate da termin “kažnjavanje dece” treba da ima samo negativnu konotaciju i da, kao takav, treba biti potpuno izdvojen od termina “pravljenje posledica”?
Imate li još neki savet na ovu temu?
Podelite svoje komentare sa nama, a možete i potražiti našu pomoć ako imate nekih problema u vaspitanju i nezi dece.
