Home > Školarci > Škola – mesto vaspitanja ili mesto zločina?

Škola – mesto vaspitanja ili mesto zločina?

Škola nije punjenje kante, već loženje vatre.

William Butler Yeats

Škola treba biti ustanova u kojoj čovek uči, u kojoj se razvijaju znanje i sposobnosti i vaspitava duh. Međutim, da li to zaista škole jesu ili su zapravo mesta na kojima se vrši ubistvo nad interesovanjem za učenje, inicijativom, samostalnošću, i nad još mnogih pozitivnih ljudskih osobina neophodnih za zdrav razvoj pojedinca, ali i celokupnog društva?

Oduvek se znalo da škole nisu baš idealna mesta za učenje i razvoj. Tako su, još od davnina, mnogi filozofi, a kasnije i psiholozi i pedagozi, raspravljali o nedostacima školskog sistema i, zahvaljujući tim raspravama, mnogi nedostaci tadašnjih, tradicionalnih škola nisu više atrubiti ovih savremenih. No, to nikako ne znači da su savremene škole napokon postale ono što treba da budu. Naprotiv, savremene škole su sačuvale brojne nedostatke tradicionalnih škola, samo drugačije upakovane. Takođe, pored tih starih nedostataka, razvili su se i novi, i neki su čak otišli u potpuno drugom smeru, kao što se od preterane strogosti prema učenicima stiglo do preterane popustljivosti. O tim nedostacima čitajte više u daljem tekstu….

1. Škola treba i da vaspitava, a ne samo da obrazuje!

Akcenat savremenih škola je stavljen na usvajanju znanja ali, čini mi se, na uštrb morala i socio-emocionalnog razvoja. Tako nedovoljan rad na podsticanju socijalnih veština i morala postaje jedan od vodećih problema savremenih škola. Gradiva su preobimna i prosto guše vaspitanje. Učenici se sreću sa bezbroj činjenica, od kojih mnoge zaborave čim dobiju odgovarajuću ocenu, dok moralne vrednosti, osećanja i socijalne sposobnosti ostaju u senci tih činjenica. A, nikada kao sada, u ovo doba tehnologije i medija, kada deca više vremena provode u virtuelnom, nego stvarnom svetu, podsticanje socijalnih veština nije bilo toliko važno. Deca sve manje vremena provode u druženju, a i kada se druže, to radije čine putem društvenih mreža nego direktnim kontaktom. Na taj način, njihove socijalne sposobnosti postaju zakržljale, teže ostvaruju svoje potrebe za ljubavlju i pripadanjem, usamljenost počinje da se u njima razvija sve više, sve dok ne počne da ih u životu sputava, guši, unesrećuje,.. To nikako nije dobro za našu decu, a sve što je loše za njih, naravno da je loše i za nas. Osim toga, ako nastavimo da se bavimo samo obrazovanjem, a ne i vaspitanjem, dobićemo društvo pametnih, ali neempatičnih ljudi, a takvo društvo je opasnost za čitav svet.

2. Škola je postala luksuz!

Nismo svi rođeni jednaki, ali trebalo bi da svi imamo jednaka prava. Jedno od tih prava jeste i besplatno školovanje, odnosno pravo na razvoj, usavršavanje. Međutim, savremeno školovanje ne samo da nije besplatno, već je i preskupo. Za pohađanje fakultetskih studija treba imati puno novca, ali čak i pohađanje osnovnog obrazovanja podrazumeva troškove. Recimo, u Srbiji, roditelji su u obavezi da plaćaju i udžbenike, pored toga što plaćaju izlete, ekskurzije, školski pribor,…

Značaj uvođenja besplatnih udžbenika u srpskim osnovnim školama svima je već poznat, jer već dugo se raspravlja o tome, pogotovo u predizbornim kampanjama. Međutim, nikako da se taj problem reši, i verujem da se neće rešiti ni u skorije vreme. I, ne samo da se još uvek ništa ne preduzima po tom pitanju, već svake godine školski udžbenici postaju sve skuplji. Povrh svega, u ovo vreme, kada nam je znanje prosto dostupno na tacni, insistiranje na obaveznim, skupim udžbenicima je zaista apsurdno. Umesto pasivnog učenja iz udžbenika, ma koliko god taj udžbenik dobar bio, bolje je da učenike podstičemo na samostalno dolaženje do proverenih znanja. Takvim aktivnim uključivanjem dece da samostalno otkriju određene činjenice i teorije, podstakli bismo kod njih razvoj istraživačkih sposobnosti, kritičkog razmišljanja i samostalnosti, sve ono što se sputava pasivnim učenjem iz unapred datim udžbenicima.

3. Manje individualnog takmičenja, više sekcija i timskog rada!

Možda grešim, ali stekla sam utisak da su škole počele previše da se bave takmičenjima. Vikendom, u pratnji nastavnika, učenici jure bodove i medalje, a radnim danima se spremaju za te jurke. Slobodno vreme više ne postoji za nastavnike, kojima to čak nije ni plaćeno, ali, što je još žalosnije, ni za učenike. Učenici tako stiču mišljenje da se do uspeha dolazi samo kroz takmičenja sa ostalima, a nekakvi poeni i nagrade postaju krajnji cilj, čime se mnogo više podstiče spoljašnja motivacija za učenjem od one, zapravo, prave motivacije, unutrašnje. Umesto toga, učenike treba da učimo da je cilj učenja imati znanje i biti sposoban za korišćenje tog znanja u stvarnim, životnim situacijama. Zato, smatram da bi, od stresne jurnjave po takmičenjima, za učenike mnogo korisnije i prijatnije bilo kada bi im se pružila mogućnost besplatnog pohađanja različitih, korisnih kurseva i učestvovanje u interesantnim sekcijama, koje se sve više zanemaruju po školama, kao što su dramska i literarna sekcija, domaćinstvo, baštovanstvo, nega životinja,….

4. Uključivanje većeg broja stručnjaka u školske sisteme!

Trebalo bi da svaka škola ima najmanje po jednog psihologa, pedagoga, defektologa. Defektolozi su postali neophodni s obzirom da je inkluzija uvedena u školski sistem bez dovoljne pripreme učitelja i nastavnika za rad sa decom sa posebnim potrebama. U svakoj učionici u kojoj se nalazi dete sa posebnim potrebama, trebalo bi da bude i po jedan defektolog.

Inkluzija je sjajna stvar, ali samo ako se sprovodi na pravi način, a da bi se sprovodila na pravi način, potrebno je da se njome bave stručnjaci. Ti stručnjaci mogu biti samo defektolozi, jer oni su godinama učili kako da rade sa decom sa posebnim potrebama, dok su se učitelji, nastavnici, pa i pedagozi i psiholozi sa tim samo površno upoznavali. Recimo, u toku mojih studija pedagogije, a verujem da se ništa posebno od tada nije promenilo, o radu sa decom sa posebnim potrebama mogli smo se upoznati samo kroz pohađanje jednog dvosemestralnog studijskog predmeta, i to ako želimo. Te školske godine, od otprilike 60 studenata, svega desetak nas je pohađalo taj predmet, a ostalih 50 studenata iz moje generacije završilo je studije pedagogije bez ikakvog upoznavanja o ovoj veoma složenoj temi. Da besmislenost bude veća, dok nedovoljno pripremljeni učitelji, nastavnici i psihološko–pedagoška služba obavljaju poslove defektologa, defektolozi nemaju mogućnosti da svoje znanje iskoriste. Sve ih manje ima po školama, a sve je veći njihov broj na spisku nezaposlenih, dok su učitelji i nastavnici primorani da preuzmu i njihov deo posla na svoja već opterećena leđa. Najveći problem u svemu tome ogleda se u štetnosti prema svoj deci. Zbog toga što nisu dovoljno osposobljeni za rad sa decom sa posebnim potrebama, nastavnici i učitelji ne umeju da iz njih izvuku maksimum, a pri tom nemaju ni dovoljno vremena da se posvete ostaloj deci onako kako bi trebalo, pogotovo obdarenoj.

5. Manje evidentiranja, više direktnog rada sa decom!

Čini mi se da nastavnici i učitelji vode previše evidencije! Svake godine treba da sastave globalni plan, svakog meseca operativni plan, a pre svakog časa, treba da napišu pripremu za taj čas. Dalje, oni treba još i da vode svoje beleške o učenicima i da evidentiraju razne podatke u školskom dnevniku. No, te evidencije su i razumljive, ali vođenje zapisnika sa svakog sastanka sa roditeljem, sa svakog sastanka tima, kojih nepotrebno svake godine ima sve više, ili pisanje izveštaja o stručnom osposobljavanju, ipak postaju previše za one prosvetare koji žele da se najviše posvete onome što i jeste najvažnije: radu sa decom.

Preobimno evidentiranje nije problem samo u prosveti. Posebno je medicina u opasnosti od ove situacije, jer kao što prosvetari gube vreme od rada sa decom na vođenje svakojakih dokumenata, tako i zdravstveni radnici imaju sve manje vremena za lečenje bolesnika zbog vođenja medicinske dokumentacije o njima. Navodno, evidencija je važna radi evaluacije, posebno za inspektore. Međutim, veoma je naivno mišljenje da dobro vođena dokumentacija obavezno predstavlja i dobro obavljenu praksu. Mi u radnim evidencijama možemo napisati šta god poželimo, ali samo rezultati postignuti u praksi mogu pokazati realnu sliku o našem radu.

6. Neusklađenost nastavnih metoda i sadržaja sa razvojnim karakteristikama dece

Iako neusklađenost nastavnih metoda i sadržaja sa razvojnim karakteristikama dece stavljam za kraj ovog teksta, ono nikako nije manje važno od prethodnog. Naprotiv, posledice ovakve greške u vaspitanju i obrazovanju su veoma pogubne jer dovode do zakržljalosti dečjeg tela i duha.

Pod neusklađenošću nastavnih sadržaja i metoda sa razvojem učenika, podrazumeva se da učenici nisu dovoljno aktivni, da im se sadržaj predstavlja na način koji ne podstiče njihovu motivaciju, aktivnost, kreativnost, njihovo kritičko razmišljanje, samostalnost,… Mnogi pedagozi su još od ranije navodili da u učenju deca treba biti aktivna, da treba da se podstiču na razmišljanje, otkrivanje, kretanje, a od kako je neuronauka dobila neverovatno brz tempo u svom razvoju i dokazala brojne hipoteze, više ne treba ni da sumnjamo u to.

Sreća, polagano smo počeli da se pomičemo ka svesti o važnosti usaglašavanja nastavnih metoda sa najnovijim neurološkim otkrićima. Veliku zahvalnost tome dajem NTC sistemu učenja. NTC sistem učenja objašnjava zašto obrazovanje i vaspitanje dece u školama, ali i van nje, treba da se oslanja na neuorološka otkrića. Takodje, NTC sistem učenja pruža i brojne primere i savete kako da se uči sa decom, i njihove metode su velika svežina u pedagoškoj nauci. Mislim da bi trebalo da se, sa ovim sistemom učenja, upozna svaki roditelj i svaki nastavnik, ma svaki čovek koji uči ili nekoga uči.

P.S.

Svakako, današnji sistem školstva ima još puno nedostataka, no nikako ne treba zaboraviti i njegove dobre strane. Ako vi imate na umu još neku zamerku, ili neku prednost školskog sistema, slobodno podelite vaše mišljenje sa nama u komentarima.

print

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

five × two =